U delu Ivana Bona prepoznajem nešto što me duboko povezuje sa sopstvenim iskustvom prirodnih sila u slikarstvu: neprekidno traganje za proširenim čulnim horizontom. Njegova izložba Dodir zvuka, izvedena u okviru projekta Multisensory Art uz podršku programa Kreativna Evropa, predstavlja jedno od najdoslednijih i najsubtilnijih istraživanja međusobnog odnosa između materije, tela i zvuka, koja sam imao priliku da doživim u domaćoj savremenoj umetnosti.

Ova dela su prvenstveno namenjena slepim i slabovidnim osobama, zbog čega izložba nije samo umetnička, već i duboko etički čin. Bonov pristup otvara prostor u kojem percepcija prestaje da bude privilegija oka. Iskustvo umetnosti vraća njenoj osnovnoj, telesnoj dimenziji, dimenziji dodira, vibracije i unutrašnjeg ritma.

Ciklus dvanaest skulptura je izveden u širokom spektru materijala: bronzi, gumi, 3D štampanju, kamenu, poliesterskoj masi, metalu i drvetu. Ova materijalna raznolikost nije samo tehnološki izbor, već precizno promišljena arhitektura osećanja. Svaki materijal ima svoju temperaturu, težinu, otpor i sopstveni energetski naboj. Pri dodiru s njima aktivira se ceo spektar taktilnih informacija, koje u Bonovoj umetnosti deluju kao početni impuls, kao prvi dah forme.

Jedinstvenost ovih skulptura leži u njihovoj zvučnoj unutrašnjosti. Svaki objekat sadrži sopstveni zvučnik i pojačalo, iz kojih se emituje posebno komponovana muzika, elektronski modifikovani tonovi i frekvencije, koje nisu zamišljene kao ambijentalni dodatak, već kao unutrašnji glas skulpture. Ovaj zvuk nije ilustracija; on je nervni sistem objekta. Pulsira, diše i otvara strukturu skulpture iznutra ka spolja. Zvučni kod postaje njen energetski potpis.

Posebno mi je bliska Bonova pažnja prema taktilnom čitanju forme. U njegovom delu dodir nije samo način prepoznavanja volumena, dodir je čin aktivacije. Tekstura, hrapavost, glatkoća, hladnoća metala ili mekoća gume: sve to gradi paralelnu priču koja širi ono što je čujno i povezuje telo posmatrača s objektom. Na ovaj način zvuk više nije samo akustični fenomen, već fizički događaj koji se “naseljava” u ruci, koži i mišićima.

Skulpture su dizajnirane kao diptihe, šest parova, od kojih svaki deluje kao mala samostalna zvučna celina. Zvuk je podeljen na levi i desni kanal, zbog čega skulpture međusobno komuniciraju kroz prostornu dinamiku i dijalog. Ova dvojakost, ovaj “razgovor” kanala, stvara pokretnu akustičnu pejzaž, koji ne doživljavamo samo sluhom i dodirom, već celim telom. U prostoru se pojavljuje osećaj vibracije, pulsiranja, unutrašnjeg kruženja energije.

Za mene, kao umetnika koji se bavi energijom svetlosti i njenim uticajem na materiju, Bonovo delo otvara polje u kojem zvuk postaje nova vrsta prirodne sile, sila koja preoblikuje prostor i formu, kao i nas same kao posmatrače. Dodir zvuka je izložba koja prevazilazi granice vizuelnog i ulazi u oblast celokupnog iskustva, gde skulptura postaje događaj, a materija postaje medij unutrašnjih pejzaža.

Ivan Bon je ovim ciklusom stvorio delo koje nas uči da prisluhnemo formi i “vidimo” zvuk. U vremenu preopterećenom vizuelnim znacima, Dodir zvuka deluje kao povratak suštini, kao podsetnik da umetnost nastaje tamo gde se osećaji prepliću, gde materija progovara i gde telo postaje najpouzdaniji instrument percepcije.

Đorđe Stanojević